Srž mudrosti u srpskim narodnim poslovicama

■ Ako želiš jezgro, slomi ljusku.

Sa orasima, kao i sa ljudima - pod oklopom kuca srce u grudima.

■ Gde je sloga, tu je i pobeda.

Mnogo je svuda blaćenja i ljage - a čist pogled traži zajedničke snage.

■ Gladnog ne teši, već ga nahrani.

Prazno mogu da zazvuče reči - uteha je važna, al' bolest ne leči.

■ Teško je mudrome budalama zboriti.

Kad budala nešto smera -- samo svoje uvek tera (ozbiljno je, nije šala... zato je budala).

■ Zlo brzo dođe, a polako prođe.

Kako dolazi, tako i prolazi - sve što u dubinu duše ne zalazi.

■ Kad se slože i slabi su jaki.

Štapić se lako polomi, ali snop ne može - a ljudi se, ipak, svađaju i glože.

■ Ko ne čuva tuđe, neće imati ni svoje.

Ili si nemaran ili si čuvaran - virus opšteg dobra nije baš zarazan.

■ Ko laže za tebe, lagaće i protiv tebe.

Ko se uzda u tuđe laganje, sumnjivo je obojici karakterno stanje.

■ Mnogo znati znači pre vremena ostariti.

Što više znaš, više ćeš da patiš - ludorije i gluposti najbolje zapamtiš.

■ Najviše se vole ljudi koji imaju iste vrline,

najviše se mrze oni koji imaju iste mane.

Kad se sudare dva ovna, krivo im je brvno - i ljubav i mržnja pišu belo-crno.

■ Pošten manje obeća, nego što učini.

Bolje uraditi, nego obećati - i bez mnogo priče, ko treba taj shvati.

■ Kajanje je lek za svaki greh.

Ko se nije postideo, taj se nije pokajao - ko se nije pokajao , svoju grešku uvećao.

■ Čovek bez slobode, k’o riba bez vode.

Neko se na kopnu kò u vodi davi - ko slobodno diše, lakše se izbavi.

■ Ako hoćeš da pljuneš, pljuni u šake.

Svemu nađi manu tek kad se oprobaš - svoju pamet samo kroz činjenje prodaš.

■ Kad stari psi laju, treba videti šta je.

Nije starog lako uzrujati, život ga je naučio da suštinu prati.