Efekat Dunning-Kruger

Efekat Dunning-Kruger je psihološki fenomen čija bi živopisna ilustracija izgledala ovako. Zamislite sledeću situaciju: dvojica ljudi gledaju kviz. Jedan od njih konstantno daje pogrešne odgovore, ali sa ogromnim samopouzdanjem. Drugi, mnogo obazriviji, tačno odgovara, ali sa mnogo više sumnje. Zvuči poznato?

Da bismo razumeli ovu kognitivnu pristrasnost, potrebno je da se prvo upoznamo sa njenim osnovama.

 

Poreklo efekta Dunning-Kruger

 

Efekat Dunning-Kruger je prvi put opisan 1999. godine. To su učinili psiholozi, David Dunning i Justin Kruger, po kojima je i kasnije nazvan. Njihova istraživanja pokazala su da ljudi sa niskim sposobnostima vrlo često precenjuju svoje sposobnosti, dok ljudi sa visokim sposobnostima često potcenjuju sebe.

 

Zašto se ovo dešava?

 

Ironija Dunning-Krugerovog efekta leži u tome što osobe koje imaju manjak znanja ili veština obično nemaju dovoljno samosvesti da prepoznaju svoje nedostatke. Drugim rečima, ne znaju šta ne znaju. Sa druge strane, kompetentne osobe mogu biti previše kritične prema sebi jer su svesnije složenosti i nijansi neke oblasti.

 

 

Primeri u svakodnevnom životu

 

1. Početnici u nekoj disciplini. Zamislite nekoga ko je tek počeo da uči da svira gitaru i već nakon nekoliko dana veruje da je postao virtuoz. Ovo je klasičan primer preteranog samopouzdanja koje dolazi iz neznanja.

2. Profesionalci u svom poslu. Sa druge strane, iskusni muzičari će često prepoznati svoje greške, biti svesni onoga što ne znaju i konstantno težiti usavršavanju.

 

Kako prepoznati i prevazići efekat Dunning-Kruger?

 

1. Samo-refleksija. Redovno preispitivanje vlastitih veština i znanja može pomoći u prepoznavanju vlastitih granica.

2. Tražite povratne informacije. Razmena mišljenja sa drugima može vam pomoći da bolje sagledate svoje sposobnosti.

3. Stalno učenje. Usvajanje novih znanja i veština, kao i redovna edukacija, mogu pomoći da se održi realna slika o sebi.

 

Dunning-Krugerov efekat je zanimljiva kognitivna pristrasnost koja nas podseća da samopouzdanje nije uvek indikator kompetencije. Dok se neki preterano hvališu svojim sposobnostima, drugi mogu biti previše samokritični.

Ključ je u ravnoteži: prepoznati vlastite granice, ali težiti stalnom usavršavanju. Ako smo svesni ove pristrasnosti, možemo postati bolji u procenjivanju sopstvenih veština i pružiti sebi priliku za stalni rast i razvoj.

 

Pratite nas, uskoro sledi tekst o praktičnim savetima za doček Nove godine u Beogradu!